Kalinovik, varoš smeštena na jugoistoku Bosne i Hercegovine, tokom poslednjeg rata (1992-1995) je pretrpela velika razaranja. Srpsko stanovništvo ovog kraja doživelo je progon i stradanje,  za šta niko do danas nije odgovarao…

Kalinovik se odlikuje mnogobrojnim prirodnim lepotama i fascinantnim pejzažima, a posebnu pažnju posetilaca privlače i brojne kulturne, društveno-istorijske znamenitosti kao i sakralni objekti. Zaštitni znak ovog mesta pa i čitave Republike Srpske jeste i veleletni Hram Svete Trojice koji je sagrađen 2008. u selu Osija. Ova svetinja pripada mitropoliji Dabrobosanskoj i podignuta je u znak sećanja na Srbe postradale 2. avgusta 1992. tokom poslednjeg odbrambeno-otadžbinskog rata ali i tokom Drugog svetskog rata (1941-1945). Ovaj predivni Spomen-hram podigli su članovi porodica žrtava uz pomoć dobrih ljudi iz ovog mesta i okoline. Na crkvenoj spomen ploči uklesano je 65 imena srpskih civila i branilaca, meštana Osija i okolnih mesta postradalih 1992. godine. Najmlađa žrtva imala je 18, a najstarija 90 godina!

VREME NE BRIŠE SEĆANjE NA ILINDAN 1992.

I ovog 2. avgusta u Kalinoviku je osvanulo još jedno tužno, teško i sumorno jutro. Bez obzira koliko visoke bile letnje temperature nad Kalinovikom se svake godine na ovaj dan nadvije oblak tame i hladnoće! Srpsko stanovništvo dočekuje i dočekivaće svaki Ilindan, taj veliki pravoslavni praznik, sa velikom gorčinom, bolom i strepnjom. Ovaj datum obojen je neprolaznom tugom budući da su upravo tog dana pripadnici muslimanske-bošnjačke vojske izvršili organizovani, sveopšti napad na srpska sela u opštini Kalinovik i počinili teška zlodela nad srpskim civilima. Mada su znali da mnoge srpske porodice ovog kraja proslavljaju velikog sveca i zaštitnika Svetog Iliju, muslimanske formacije sastavljene mahom od prvih komšija iz susednih sela, odlučili su ciljano i planski da svoj napad izvrše na ovaj veliki hrišćanski praznik.

U osvit ilindanske zore tog 2. avgusta 1992. naoružane muslimanske formacije tzv. Armije Bosne i Hercegovine izvršile su napad na severozapadni deo opštine Kalinovik. Tada se na meti agresora našla mesna zajednica Varoš, te srpska sela i zaseoci koji njoj pripadaju: Osija, Ruđice, Dragomilići, Unukovići, Kolakovići, Varizi, Pijevac, Prević…I dok se širom Republike Srpske, Srbije, Crne Gore proslavljao Ilindan, dok su crkvena zvona praznično odzvanjala, dok se u mnogim porodicama sekao slavski kolač a u hramovima služila sveta liturgija –  u selima oko Kalinovika odvijao se pravi horor!

Naoružani muslimanski vojnici napali su nenaoružane srpske civile a u svom pohodu nisu štedeli baš nikoga. Iako ova sela nisu predstavljala nikakav legitimni vojni cilj, iako tu nije bilo ni vojske, niti bilo kakvih vojnih objekta, osvajači su ipak krenuli u obračun sa srpskom nejači: ženama, decom, starim i bespomoćnim osobama. Dvadesetoro civila izgubilo je tog kobnog dana živote, a svega troje uspelo je preživi. Najbrojnije žrtve bili su članovi poštene i časne porodice Drašković. Napad je započeo u zoru 4:45 dok je deo stanovništva uveliko spavao. U plamenu mržnje nestajala su srpska sela i zaseoci, a sa njima i sve kuće i pomoćni objekti, kao i teškom mukom stečena imovina vrednih srpskih porodica. Ipak, najtragičnije od svega bile su ljudske žrtve. Sve žrtve bili su civili starije dobi, mahom žene i stariji ljudi od kojih su mnogi bili nepokretni, slepi, slabovidi, bolesni…ipak u očima svojih dojučerašnjih komšija Bošnjaka-Muslimana postali su “glavni krivci i pretnja” i to samo zbog činjenice da su pripadali srpskom narodu i ispovedali pravoslavnu veru.

Srpkinja Milka Drašković ispričala je kako je nekoliko sati pre samog napada noć provela u obližnjem žbunju zajedno sa rođacima i komšijama jer su se plašili da spavaju u svojim kućama u strahu od mogućeg napada Bošnjaka. Dan ranije Srbima je od strane komšija bošnjačke-muslimanske nacionalnosti zabranjeno kretanje kroz selo Varoš iako im je to bila jedina putanja do svih neophodnih lokacija.

Srbin Radoje Drašković ispričao je medijima da je na Ilindan 1992. godine u tom naletu muslimanskih snaga izgubio oca.

“Oni su bili veče prije u jednoj štali u selu, jer nisu smjeli da noće u kućama. Čuli su da je Trnovo palo i rano ujutro su krenuli da bježe, jer su htjeli da se domognu Kalinovika. Muslimani su napravili barikade i pobili ih. SIPA je uzimala izjavu od mene, ja sam dao iskaz onako kako je moja majka pričala, koja je uspjela da preživi iako joj je odjeća bila izrešetana od metaka” – rekao je Radoje.

Srpkinja Mila Drašković jedna je od retkih koja je imala tu sreću da preživi. Kobnog dana iz šume gde se skrivala vratila se u svoju kuću kako bi naložila vatru. U “Atlasu ratnih zločina” koji je objavio Republički centar za istraživanje rata i ratnih zločina i traženje nestalih lica navedeno je njeno svedočenje:

“Kada sam počela da otključavam vrata kuće u kojoj se nalazio moj djed Vlado Drašković /90/ koji je bio nepokretan, počela je pucnjava. Meci su padali oko mene i po krovu i tada sam primjetila da je počeo napad na selo. Djed mi je govorio da bježim jer smo vidjeli da gore štale po selu. U momentu kad sam izlazila iz kuće došla je moja majka i zajedno smo istrčale iz kuće, pošto je djed bio nepokretan nismo uspjele da ga povedemo sa sobom a on je stalno govorio da bježimo. Krenuli smo prema Dobrom Polju i tada se pucalo sa svih strana, majka Vidosava /60/ je smrtno pogođena u glavu. Dok sam pokušavala da joj pomognem čula se galama “ajmo goniti ovu, ona je mlada” i pobjegla sam u kuću Marinka Draškovića”. Mila je uspela da preživi, ali su tada živote izgubili njena majka Vidosava /60/, i nepokretni deda Vlado /90/- kaže Mila.

Milin brat Radmilo, ispričao je medijima da je ogorčen što niko nije odgovarao za smrt njegove majke i nepokretnog dede na Osijama, kao i oca koji je stradao u Sarajevu takođe od muslimanske vojske. Radmilo je rekao da napadači nisu birali metu, već su sve redom palili i uništavali:

“Deda je imao 89 godina, izgorio je u kući, majku su ubili kod groblja, a oca su u Sarajevu odveli Jukini borci i ubijen je na teškim mukama ni kriv ni dužan. Niko za ovo nije odgovarao. Za ubistvo moga oca i još 20-30 ljudi u Sarajevu, koliko ih je već bilo, odgovarao je čovjek koji je dobio 15 godina zatvora. Za ovo niko neće odgovarati, takva je politika danas i sa naše i sa njihove strane – rekao je Drašković novinarima.

Svoje roditelje iz susednog sela Lokvice, Neđo Mijatović je uspeo noć ranije evakuisati, iako je stigla dojava da dolazi pojačanje. Prisećajući se teških dana, on je medijima Republike Srpske ispričao:

“Stari ljudi povjerovaše da će stići pojačanje i vratiše se iako su bili krenuli u zbjeg. Treba i ovo naglasiti, bilo je poštenih muslimana koji su došli i rekli da se sprema ofanziva, da su došli neki ljudi sa strane, tako mi je otac prenio i ne mogu reći što nisam vidio. Zato sam ja prije odveo roditelje, međutim, moji kumovi Draškovići su ostali i stradali” – kaže Mijatović.

Pored Draškovića, na spomen ploči uklesana su još i imena članova uglednih porodica Vujičić, Tomović, Krstović, Dragović, Vučetić, Todorović, Kalajdžić, Regoje, Kovačević, Bjelović, Govedarica, Stanković, Bjelica, Glogovac, Gavrilović, Jokić, Simanić, Mišur, Elez, Pržulj i Perišić. Među 65-oro imena, nalaze se i imena dvanaestoro civila koje su nešto ranije 21. juna 1992. postradali u fočanskom selu Bujakovina prilikom napada muslimanskih formacija na ovo mesto.

Zločin počinjen 2. avgusta 1992. u MZ Varoš predstavlja samo jednu kariku u lancu masovnih zlodela koja su nad srpskim stanovništvom počinili pripadnici bošnjačkih-muslimanskih formacija. Na čitavom prostoru gornjeg Podrinja stradalo je preko dve hiljade i šest stotina Srba, mahom civila i to najviše tokom prve ratne godine. Prvi zločin počinjen je 12. januara 1992. u selu Bijela, pre zvaničnog početka rata, gde je “pala” prva srpska žrtva a napadi su nastavljeni pojačanim intenzitetom tokom proleća, leta i jeseni iste godine. Jedno za drugim nestajala su u tom plamenu mržnje brojna srpska sela širom Foče, Goražda, Višegrada, Rogatice, Čajniča…formirani su i logori i privatni zatvori za Srbe kojih je najviše bilo u Goraždu. Samo dan pre “crnog Ilindana u Kalinoviku” bošnjačke-muslimanske formacije su počinile zločin u srpskom selu Jelašci gde je stradala trećina sela, među kojima i petočlana porodica Jeličić, među kojima je bilo i dvoje dece. Par dana ranije spaljeno je fočansko selo Jabuka i okolni zaseoci gde je život izgubilo gotovo celokupno srpsko stanovništvo koje se tamo zateklo. Napadi na srpska sela su najčešće vršeni na velike pravoslavne praznike pa se tako osim “crnog” Ilindana u Osijama sećamo i tragičnog Nikoljdana u Gornjoj Jošanici kod Foče, te Ognjene Marije u Trnovu, pretužnog praznika Svete Petke u Rogatici, Velike Gospojine u mestu Kukavice, Svetog Trifuna u Čajniču ali i Božića u Bratuncu, te Vidovdana, Petrovdana, Đurđevdana u srebreničkim i bratunačkim selima gde su takođe izvršeni zločini nad srpskim civilima.

Konkretno, stanovnici Kalinovika su ratni pakao iskusili već u aprilu i maju 1992. kada je hiljade srpskih porodica bilo primorano da napusti svoje domove. Privremeno i trajno prebivalište mnogi su pronašli u gradovima i selima Crne Gore, Srbije ali i širom zemaljske kugle. Kalinovik je podneo mnogobrojne žrtve za vreme rata i ovde je za tri ipo godine život izgubilo četiri stotine Srba – civila i pripadnika Vojske Republike Srpske. Na obroncima Treskavice vodile su se žestoke borbe a veliki broj srpskih junaka položio je svoje živote i baš tamo “ostao na večnoj straži”. Svoja imena su upisali u večnu legendu a svojom žrtvom ovi heroji su spasili sva buduća pokolenja, civile i decu od upada muslimanskih jedinica u Kalinovik i Foču, te scenarija sličnih onima u “Osijama, Fočanskoj Jabuci, slavnoj Jošanici, Bujakovini…”. Kalinovik je ostao upamćen i po velikoj humanosti budući da je u ovu varoš u proleće i leto 1992. pristiglo hiljade srpskih izbeglica koje su bošnjačke-muslimanske formacije prognale iz susednog Trnova i drugih sarajevskih opština. U Kalinoviku su oni zbrinuti i pružena im je sva neophodna pomoć.

Tragovi burne prošlosti vidljivi su i danas širom opštine Kalinovik. Mnoga srpska sela i zaseoci zbrisani su i više ne postoje na “karti” a posledice zločina i progona se mogu opaziti na svakom koraku: stanovništvo opštine je desetkovano, brojne kuće i objekti u vlasništvu Srba su porušeni i neobnovljeni, imovina je opljačkana a brojna ognjišta, nažalost, ostadoše i trajno ugašena! O razmerama ratnih strahota svedoče i oštećene zgrade te krateri od granata koje je bošnjačka-muslimanska artiljerija neretko lansirala tokom napada na samu varoš. Srbe u Kalinoviku najviše boli to što za zločine koje je počinila muslimanska vojska niko nije odgovarao. U prilog tome govori i nedavno doneta sudska presuda po kojoj je bošnjački general Ramiz Dreković oslobođen i to zbog zločina protiv civilnog stanovništva. Podsećamo, tokom granatiranja škole i civilnih objekata u centru Kalinovika od strane bošnjačke-muslimanske armije, stradalo je  i ranjeno petoro srpske dece. Sarajevske sudije ipak su procenile da ovo nedelo ne zaslužuje kaznu i pustile Drekovića na slobodu.

HRAM ČUVA SEĆANjE, MEŠTANI SE NADAJU PRAVDI

U Osijama, tom herojskom mestu koje gleda na Treskavicu, sa jedne, na Jahorinu, sa druge i na Zelengoru planinu, sa treće strane preživeli Draškovići odlučili su da ponovo udahnu život svome razorenom selu. Ovde gde se sudaraju ljuti vetrovi, i gde sunce najjače sija podignut je Hram, koji ostaje svima nama u amanet da negujemo i čuvamo sećanje na junaštvo srpskog naroda i stradalništvo nedužnih. Iz ove svetinje i Božije kuće godinama se čuju samo poruke mira i solidarnosti koje treba sve nas da okrepe, ujedine, okupe, poduče i nauče kako da ostanemo ljudi čak i u teškim trenucima koje život nosi. Svaki putnik namernik koji prolazi kroz Kalinovik ili posećuje ovo mesto morao bi obići i ovu svetinju i upoznati se sa prošlošću ovog kraja. Svaki metar naše bratske Republike Srpske, te svete zemlje, obeležen je slavnom istorijom i odbranjen zahvaljujući vitezovima, pripadnicima Vojske Republike Srpske.

Časni ljudi uz pomoć drugih, isto tako dobrih i humanih ljudi, podigli su ovu Spomen-crkvu, sa željom da se u njenoj porti iz godine u godinu okuplja sve veći broj naroda, naročito onih najmlađih te da se upravo tu neguju prave vrednosti i stari običaji kao i sećanja na neka lepša vremena. Hram na Osijama čuvaće i uspomene na sve one kojih više nema i koji postradaše na svojim ognjištima samo zato što su nosili srpska imena i čuvali veru svojih predaka. Pokolenja će pamtiti  Osije, obeležavaće Ilindan i čuvati od zaborava sećanje na nedužne žrtve, na njihovu dobrotu, hrabrost i sve ono što su za života ostavili. Na Trojčindan, svake godine, u porti pravoslavnog hrama, okuplja se veliki broj ljudi sa područja Osija i Kalinovika, te obližnje Foče ali i iz čitave Republike Srpske, Srbije, Crne Gore i dijaspore.

“Ima nas rasutih po cijeloj Republici Srpskoj, Srbiji, ali i u stranim zemljama, gdje smo priloge za izgradnju hrama, prikupljali od svih ljudi dobre volje” – rekao je pre nekoliko godina Goran Drašković iz Kasindola koji se i lično veoma angažovao oko radova.

Spomen-crkvu, u slavu postradalih novomučenika, deset metara sa šest i po, gradili smo uz pomoć ljudi dobrog srca – kazao je pre više godina član Odbora za izgradnju, jedan od začetnika ideje o gradnji crkve na Osijama, Dane Drašković koji je tom prilikom zahvalio i Bogu što je nekadašnje stanovnike sela okupio ponovo na jednom mestu, te priložnicima i darodavcima sa raznih strana.

Mitropolit dabrobosanski Hrizostom svojevremeno je istakao da je naš dug prema precima veliki i da moramo zajednički raditi na obnovi života u ovim krajevima. Pravoslavni sveštenici ukazali su da će Osije nažalost “uvek biti i ostati sinonim za patnju jednog naroda i mesto gde je bezbožnička i đavolska mržnja dobila svoj potpuni oblik”. Ipak, vođeni pravoslavnim načelima Srbi iz Kalinovika nikada neće dozvoliti da u njihovim srcima zavladaju bes i mržnja . U njima ni danas nema želje za osvetom koja je “čista đavolska vrlina”, ovi ljudi pružaju ruku svima, opredeljeni su za mir i zajednički život a u tom duhu vaspitavaju i svoju decu i generacije koje dolaze. Oni staloženo i čistog obraza hodaju svojom opštinom jer znaju da su se borili za ispravne stvari i pravedne ciljeve. Njihova borba bila je časna i poštena, branili su svoja ognjišta, svoju nejač i civile i zato danas uživaju u toj slobodi. Najveća pobeda Srba iz Kalinovika jeste baš ta omladina koja se sve više vraća u zavičaj, obnavlja svoje domove, neguje tradiciju i doprinosi razvitku zajednice. Pobeda su i sve te brojne nagrade i svi ti uspesi koje mladi postižu i osvajaju pronoseći ime svoga Kalinovika svuda po regiji i svetu.

Autor: Igor Mitić, Beograd