Posle 40 godina vratila sam se na Jahorinu

Marija M. Zarić: Tražila sam planinu koje sam se sećala, a tamo usput ostavila srce

Posle 40 godina vratila sam se na Jahorinu

20.06.2026.

Kada sam poslednji put bila na Jahorini, imala sam možda sedam ili osam godina. Dovoljno velika da stanem na skije i dovoljno mala da ne shvatim da me je brat, stariji od mene dvanaest godina, praktično ostavio samu na planini. Njegova škola skijanja bila je kratka i efikasna. Pokazao mi je kako se penje, kako se spušta i, u svom stilu, zaključio: “Ajd zdravo.” Onda je naredna tri dana proveo provodeći se po Sarajevu.

Danas, kada bih nekome ispričala tu priču, verovatno bi me gledao kao da sam izmislila pola toga ili pozvao socijalnu službu. Ali to su bila neka druga vremena. Vremena kada su ljudi više verovali jedni drugima, kada su vrata bila otvorenija, a brige manje. Mene je tih dana čuvao ceo hotel. Hotel Bistrica, danas napušten i tih, tada je bio pun života. Koliko me sećanje služi, pored njega postojao je još hotel Jahorina i to je manje-više bilo sve što se moglo videti na planini.

Sećam se ogromnog snega, punih staza, restorana u kojima se tražilo mesto više i vijugavog puta koji se kroz smetove probijao kao kroz bajku. Sećam se i da je Jahorina tada, čim izađete iz centra, bila gotovo divlja planina.

Zato sam se, vraćajući se posle skoro četiri decenije, osećala kao neko ko ide da pronađe deo svog detinjstva.

I pronašla sam ga.

Samo ne tamo gde sam očekivala.

Vratila sam se na planinu koje više nema

Jer Jahorina koju sam zatekla danas nema mnogo veze sa onom koju pamtim. Već od samog ulaza nižu se hoteli, apartmani i nove građevine. Kako se penjemo prema centru, pogled puca na crkvu, ogromnu gondolu, uređene sadržaje za decu i hotele koji se nižu jedan za drugim, svaki kao da pokušava da uhvati još malo lepši pogled od prethodnog.

Olimpijska planina čiji se najviši vrh Ogorjelica nalazi na 1.916 metara nadmorske visine danas je ozbiljna turistička destinacija koja ne živi samo zimi. Zapravo, ono što me je najviše iznenadilo jeste činjenica da sam došla na otvaranje letnje sezone očekujući šetnje i poneki sadržaj za decu, a zatekla planinu koja je odlučila da se takmiči sama sa sobom u tome koliko će aktivnosti ponuditi gostima.

Planina koja miriše na detinjstvo, smrču i jelu

Ali pre nego što sam stigla do svih tih atrakcija, osvojio me je vazduh. Znam da zvuči kao kliše, ali nije.

Kao neko ko živi u Beogradu i svakodnevno udiše sve i svašta, svake večeri sam odlazila na spavanje sa širom otvorenim vratima terase. Nisam želela da propustim nijedan sekund tog planinskog vazduha. Da sam mogla napunila bih džepove i ponela ga sa sobom kući.

I dok je u srpskoj prestonici asfalt već počeo da vraća toplotu kao peć, na Jahorini su dani bili taman onakvi kakve čovek priželjkuje tokom leta. Dovoljno topli da sedite napolju od jutra do mraka, a dovoljno sveži i prijatni da zaboravite da klima uređaj uopšte postoji. A svuda oko vas miris smrče i jele, onaj pravi planinski miris zbog kog vam se čini da su vam pluća odjednom postala veća.

A tek voda.

Najiskrenije, tek sad zaista razumem stihove:”Eh, samo da mi je hladne vode sa Romanije”. Svaka kap leči dušu. Znam da zvuči kao nešto što piše na razglednici, ali zaista nemam bolji opis. Radovala sam se svakoj običnoj čaši vode. Hladnoj, planinskoj vodi koju ako niste probali ne možete da razumete o čemu govorim.

Hotel od drveta, Vučko iz detinjstva i konobar sa harmonikom

Prvo mesto koje me je potpuno osvojilo bio je hotel Termag. Ako postoji hotel koji izgleda kao da je izrastao iz same planine, onda je to ovaj. Drvo, kamen, prirodni materijali i detalji zbog kojih imate osećaj da ceo prostor diše zajedno sa šumom koja ga okružuje.

Sedela sam pored prozora i gledala gondolu i zelenilo Jahorine pokušavajući da odlučim da li bih radije bila unutra ili napolju. Mogu samo da zamislim kako izgleda zimi kada napolju pada sneg i kada se cela planina pretvori u razglednicu.

A onda me je potpuno razoružao jedan detalj.

Jastuk.

Da, dobro ste pročitali.

Jedan od ponuđenih jastuka bio je punjen prirodnim materijalima, mislim da je bila heljda. Nikada ranije nisam spavala na takvom jastuku, a želela sam da isprobam. Možda zvuči kao sitnica, ali upravo iz takvih sitnica nastaje doživljaj.

Preko puta se nalazi hotel Vučko. I ne mogu da napišem to ime, a da se ne nasmejem.

Jer Vučko nije samo hotel. Vučko je detinjstvo. Vučko je Olimpijada. Vučko je ona maskota Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine koju smo gotovo svi imali negde u kući. Na polici. Među igračkama. Na nekom suveniru koji se godinama čuvao.

Zato me je prizor Vučka u pirodnoj veličini momentalno vratio nekoliko decenija unazad.

Ali ono što me je tamo čekalo bilo je još bolje od nostalgije.

Vinoteka.

A još bolje od vina bili su ljudi.

Gitarista Srđan Šuka i njegov kolega harmonikaš Darko uspeli su da od obične večeri naprave ono što se danas retko doživljava. Pevali smo pesme koje svi znamo. One uz koje se nazdravlja, grli i seća na neke ljude kojih više nema i vremena koja su prošla.

Sedeli smo dugo. Mnogo duže nego što smo planirali.

I taman kada smo muzičare potpuno iscedili, konobar koji nas je do tog trenutka veoma ažurno služio, uze harmoniku i poče da svira kao da je ceo život proveo po kafanama.

Nekoliko sekundi smo ga gledali u neverici. A onda smo nastavili da pevamo još glasnije.

I jedva su nas rasterali na spavanje. Jer postoji nešto u toj Jahorini što vas tera da ostanete još malo. Još jednu pesmu. Još jednu čašu. Još jedan pogled. Još jedan dan.

Sličan osećaj imala sam i u hotelu Horizonti. Kao neko ko obožava enterijer, uhvatila sam sebe kako gledam pojedine ručno rađene komade nameštaja nekog lokalnog majstora, da sam ozbiljno razmišljala kako da ih se dočepam i za svoj stan. Ali čak i da nema svega toga, da nema spa centra, restorana i fantastične medovače koju sam tamo probala, samo pogled bi bio dovoljan razlog da dođete.

Sa te visine pogled luta kilometrima, prema Srbiji, Crnoj Gori, prema planinama koje se na horizontu stapaju sa nebom. Postoje mesta na kojima vam pogled prija i postoje mesta na kojima vas zaustavi usred rečenice. Ovo mesto pripada toj drugoj grupi.

Kajmak žut kao dukat i ljudi koji ne gledaju jedni druge preko nišana

A onda hrana. Tu je svaka moja dobra namera da budem umerena pala u vodu.

Kao dete u prodavnici slatkiša – te uštipci, te domaći sir, kajmak žut kao dukat, suhomesnati proizvodi, jagnjetina, domaći med, kolači od lokalnih borovnica, jahorinski čaj… Krenem od jednog, pređem na drugo, pa se vratim na prvo. U nekom trenutku sam se prepustila sudbini, odustala od svakog pokušaja da budem razumna i rešila da jedem sve redom.

Svaki obrok me je podsećao na neka davna vremena. A možda je razlog za sve to i u ljudima.

Kao novinar često odete negde i osećate da vam se svi smeše zato što im je to posao. Ovde nisam imala taj osećaj. Posle svih ratova, lomova i teških godina koje su prošle preko ovog kraja ostalo je nešto što ne može da se odglumi.

Zajedništvo.

I to mi je, možda, jedan od najlepših utisaka. Možda više nego gondola. Možda više nego hoteli. Jer takve stvari ne mogu da se naprave investicijom. To ili postoji ili ne postoji.

Na Balkanu smo navikli da se ljudi koji rade isti posao “gledaju preko nišana”. Ovde se gledaju preko stola, nazdravljaju zajedno, pričaju jedni o drugima sa poštovanjem i navijaju da komšiji bude puna kuća.

Hotelijeri ovde zaista ne deluju kao konkurencija, već kao prijatelji i dobre komšije. Ljudi koji znaju da će svima biti bolje ako bude bolje njihovoj planini.

Zašto bi neko iz Srbije izabrao baš Jahorinu?

Kasnije sam čula da to nije samo moj utisak.

Predsednik Udruženja hotelijera Jahorine, Aleksandar Prović, upravo saradnju hotelijera i Olimpijskog centra Jahorina smatra jednim od ključnih razloga zbog kojih je prošla sezona bila najuspešnija za desetak godina.

Ali mene je više zanimalo nešto drugo. Pitala sam ga ono što bi verovatno pitao svaki čovek iz Srbije: “Dobro, zašto bih došla baš ovde? Imamo Zlatibor. Imamo Taru. Imamo Kopaonik. Imamo toliko lepih planina. Zašto baš Jahorina?”

Nije mnogo razmišljao.

Istakao je vrlo praktičnu stvar koja se često zaboravlja kada se planira odmor. Prelazak granice. A do Jahorine se iz Srbije stiže brzo i jednostavno, bez gužve i višesatnih čekanja na putu ka evropskim destinacijama.

Ali njegov glavni argument bio je – vrednost za novac.

Rekao mi je da pažljivo prate šta rade druge planine u regionu i da je Jahorina u proseku između 30 i 40 odsto povoljnija kada se govori o smeštaju i ski-pasu, dok je vanpansionska potrošnja često i do 50 odsto jeftinija, uz kvalitet usluge koji ne zaostaje za mnogo poznatijim centrima.

I dok sam ga slušala, shvatila sam da se ne radi samo o novcu. Jer da je stvar samo u tome, niko se ne bi vraćao. Ljudi se vraćaju zbog osećaja. A taj osećaj sam i sama razumela tokom nekoliko dana na planini.

Kako me je Jahorina naterala da pešačim

Jedan od trenutaka kada sam to najjasnije osetila bio je uspon ka vidikovcu poznat kao Kalajdžin kamen.

Pre polaska sam pitala vodiča ko je uopšte bio taj Kalajdžija. Ispostavilo se da postoji više verzija priče. Po jednoj je bio veliki ljubitelj žena i vodio ih je tamo. Po drugoj su ga tamo ubili. Po trećoj je tamo sam skončao.

Pošto nisam baš poznata kao veliki ljubitelj hajkinga, negde na pola puta sam počela da preispitujem i svoje i Kalajdžijine životne odluke. Tada sam pomislila da sam možda konačno otkrila kako je Kalajdžin kamen dobio ime.

Čoveku se jednostavno nije vraćalo odande. Kada stignete gore i vidite taj pogled, jasno vam je zašto bi neko poželeo i da ostane, ali i što mu povratak ne bi bio mio.

Ali ovo govorim kao neljubitelj planinarenja, iako je, ruku na srce prelepo. Što reče jedan moj drug – pravi “Instagram check point”.

Ljudi moji, kakav bob

Ali koliko god da je Kalajdžin kamen bio naporan, brzo sam zaboravila svoje muke. A za to je zaslužno nešto što su nazvali Alpine Coaster. Planinski bob dug dva i po kilometra, jedan od najvećih u Evropi.

Do njega se stiže gondolom koja vodi na vrh Ogorjelice. Dok polako ostavljate centar iza sebe, pred vama se otvara more smrče, jele i planinskih proplanaka, a potom i pogled na jezero koje je napravljeno na vrhu. Čak i ako ne planirate nijednu aktivnost tamo, sama vožnja vredi odlaska.

A onda kreće avantura za koju danima pokušavam da pronađem prave reči kako da je opišem. I ne uspevam. Ljudi moji, kakav bob!

To vam je kao da vas neko vrati u detinjstvo, doda malo adrenalina, malo straha, malo vetra, malo ludosti i onda vas pusti niz planinu. U jednom trenutku sam se osećala kao soko iznad pašnjaka, u drugom kao dete na sankama, a u trećem sam samo vrištala od straha i sreće. I dalje nisam sigurna šta je od toga bilo najlepše.

Jurite niz planinu, kroz zavoje, između drveća i pašnjaka, sa vetrom u licu i osmehom koji ne možete da skinete. Mogu da napišem hiljadu reči o toj vožnji, ali ne može da se prenese osećaj. Može samo da se doživi.

I tu sam konačno shvatila ono što mi je ispričao Igor Žiljak, generalni direktor Olimpijskog centra Jahorine. Tokom jednog od razgovora što smo vodili on mi nije govorio ni o prirodi, ni o hotelima – pričao mi je o aktivnom odmoru. Pričao je o ljudima koji više ne žele pasivan odmor, već da probaju nešto novo, da se kreću, da imaju šta da ispričaju kada se vrate kući.

I bio je potpuno u pravu.

Jer tog dana sam se vozila gondolom, spuštala jednim od najluđih planinskih bobova u Evropi, letela zip lajnom iznad jezera, istraživala Avantura park i slušala priče o Adrenalin parku, dok je deo moje ekipe jurio planinom na kvadovima i fotografisao krdo slobodnih konja.

Ne znam da li sam sedela mirna duže od pola sata, i upravo je to poenta. Jahorina danas nije planina na kojoj ćete sedeti i gledati u pejzaž.

Dobro, hoćete i to. Ali između dva pogleda pronaći ćete dvadeset razloga da ustanete.

Na pola puta između detinjstva i danas

Više puta sam na Jahorini čula slogan “Nađimo se na pola puta”, osmišljen sa idejom da ljudi na putu ka moru “ukradu” par dana od odmora i provedu ih na Jahorini. Za mene je, međutim, imao sasvim drugo značenje, jer sam se posle skoro četrdeset godina zaista našla na pola puta.

Između devojčice koju je brat ostavio na planini uz kratko uputstvo kako se skija i žene koja je došla da pronađe planinu koje se seća.

I nema više one Jahorine koju pamtim. Nema više samo dva hotela, nema više divlje planine skrivene iza ski centra. Danas je to moderno, uređeno, živo mesto koje ima više sadržaja nego što može da se obiđe za dva dana.

Ali ostalo je ono najvažnije. Ostali su ljudi. Ostao je osećaj dobrodošlice. Ostala je ona toplina zbog koje planina nije samo planina.

Sa Jahorine sam morala da odem. Ali samo fizički. Srce je, bojim se, ostalo gore.

Pa ako i odete tamo ovih letnjih dana, pogledajte malo bolje. Možda ga uočite negde između gondole i vrha. Ili pored Kalajdžinog kamena. A možda juri niz planinu u jednom od bobova, srećno kao dete koje prvi put vidi Jahorinu.

A ako ga pronađete, sedite negde u hladovinu smrče, nazdravite čašicom dobre đedove rakije, udahnite taj vazduh punim plućima, popijte čašu hladne vode i zapevajte, za sebe i za moju dušu:

“Ima jedna krčma u planini…”

Izvor: Ona.rs